The World Of Stjep

Kažu da je ova zima toliko hladna, da se ne pamti kad su u Srbiji bile niže temperature. Da ljudi ne mogu da mrdnu od snega. Nađena zatrpana žena. Mrtva. Ali svet i dalje mora da funkcioniše, ne rade škole, ali rade bolnice, vatrogasci, putari i naravno autobusi rade. Više nemam volje da otkucam karticu i čujem pisak automata koji me toliko iritira. Prsti na nogama su mi već uveliko mokri i vanvremenski hladni. Prinosim dlanove ustima jer me već prži ovaj led, ali ne osećam svoj topli dah. Ne osećam kao da kasnim negde i ne mislim da me iko čeka. Više ne osećam ništa. Više niko ne gleda napred čak ni sa minimalnim plamičkom nade za neko bolje sutra, koje, u stvari, toliko priželjkuju za sebe. Šta oni vide? Prokleo nas je Bog, sve smo to sami sebi uradili, globalno zagrevanje, loša vremena i loši ljudi, male plate, ne znate kako je to... Želim samo da stignem kući i popijem šolju nekog finog toplog čaja i da se sklonim od sveta. Onog sveta koji mi se toliko ne dopada i one iskvarene slike realnosti koja postaje toliko uopštena da mi pripadne muka i od same pomisli na nju. U meni je još toliko neistrošene i neiskorišćene snage da mogu svet da okrenem naopačke, ali nedostaje mi još malo volje, koju mi je okolina oduzela, a ne želi da mi vrati. Mali deo bi bio dovoljan, sasvim dovoljan da krenem napred. Šta da radim? Čekam zeleno svetlo. Posle toga ću sigurno naći svrhu svega za šta se ceo život zalažem i konačno moći da skočim i prikažem se najbolje što mogu.

Ti uvek znaš šta hoćeš i odlično si svestan onoga što radiš. Vidiš, ja ne mogu tako. To si ti, ali nisam ja. Ja samo znam šta neću, a nekad ni u to nisam sigurna. Znaš li da ponekad stvarno ne razumem to što ti izgovoriš? Ne žalim se, harmonija tvojih reči barem u mojim ušima ima savršeno jasno značenje. Svako slovo progutam i klimnem glavom, ali ne obuzdavam svoju radoznalost. Sigurna sam da ti se to dopada i da voliš da mi govoriš svoje doživljaje. Osećam se kao malo dete pored tebe, dete koje će te uvek gledati kao da si visok od površine zemlje gore do meseca. Za mene ćeš uvek ostati, eto, toliko nedostižan. Ponekad i pogledaš dole ka meni i tada sam najsrećnija. Ipak postajem svesna da me sve manje vidiš, a sve više te ima. Svakim danom rasteš i bojim se da će nebo morati da se otvori samo zbog tebe. Eh, kad bi se samo osvrnuo barem malo češće na mene tako sitnu i malu, dok ne primetiš da moraš da me držiš na svome milom dlanu – dovoljno čvrsto da ne iskliznem ponovo dole, a opet dovoljno nežno da me ne bi povredio. Verujem da ne želiš to. Ili samo želim da verujem? Ne znam da li je nada da ćeš me držati dobra iskra nade koja mi čuva toplinu duše, ili pak preti da je zapali dok ne postane prah i pepeo. To me užasno plaši. Mogu da vrištim tvoje ime, ali znam da me nećeš čuti, može se samo desiti da zavržim na tvom đonu, zgažena i polumrtva. Ti možda nikada nećeš osetiti onaj osećaj spokoja koji sam osetila ja kada sam te prvi put ugledala. Ti se možda nikada nećeš zapitati da li si potreban nekome ko je daleko ispod tebe. Ti možda nikada nećeš ni videti ove reči. Ipak, moje srce je toliko veliko da ti, toliko visok,  možeš da staneš u njega.

                                                                                                 Tvoja M.

Sve što ja želim sada je da spustim glavu na tvoje grudi i uživam slušajući samo tvoje disanje i otkucaje srca. Da se priljubim uz tebe. Da budeš moj spas i moj zaklon od grmljavine. Ne volim buku. Zato i želim da te navučem na sebe i čujem samo Dum, dum... Tako je, u tebi nalazim sve što hrani moje potrebe. Savršenstvo tvog bića polako postaje moj ideal, ličnu predstavu raja i dugo traženog mira. Pružam ruke da dosegnem do tebe. Nasmej se jednom za mene! Sada si blizu, trudim se da tako ostane. Obgrljavam te jako, jako, stežem te uz sebe znajući da si ti jedno jako biće koje će to izdržati. Neće ti se previše dopasti, ali ti se nećeš braniti. Ti znaš šta meni predstavljaš i do kraja, ako ne i posle njega, i dalje ćeš znati. Gledaš moju ruku kako polako klizi od tvojih grudi sve do vrata i lica. U tvojim očima ja pronalazim bunar želja, sve što mogu da zaželim je tu, oči govore, govore mnogo reči koje nisam u stanju da sklopim u rečenicu jer prave vrtlog emocija u meni... Oštro ću te pogledati, ali ćeš znati da je to čista emocija. Pritisak će nadvladati tvoje suzdržavanje. I konačno, ti ćeš urliknuti da si samo moj.

  Malo je dana u mom životu koji prođu u potpunoj sreći i zadovoljstvu. Mislim da umem da se radujem sitnicama, ali me izjeda kada shvatim da su osećanja nezadovoljstva i gneva često toliko moćna da zapljusnu i isperu svaku pozitivnu vibraciju koja je nekada nacrtala osmeh na mom licu. Tada ona ostaju u zanemarenoj senci. Ili jednostavno odlete kao golubovi koji su kljucnuli i poslednju mrvicu hleba. Želim da živim u sreći! To je cilj ljudi i svrha postojanja. Ne? U čemu je onda? Na mom licu uvek se može videti kako se trenutno osećam. Pretpostavka će gotovo uvek biti tačna. Ne trudim se previše da se to promeni i ne treba mi razlog. Takav sam čovek. Tako verovatno i mora da bude, ukoliko verujete u sudbinu i njene moći. Samo ne dozvoljavam da ona bude jedini faktor koji će uticati na moj život. Neka jedan više, za početak, bude samo moj princip. Jednostavno tako. Hoću da postavim branu koja će zaustaviti svaki val melanholije koja postaje opasna po mene. Hoću da nađem način da sijam i da taj moj sjaj obasjava i sve druge oko mene. Vremena je mnogo, a čini nam se da opcija ima mnogo. Treba samo naći način dosegnuti do njih. Preskočiti. Ili upotrebiti merdevine, pronaći stepenice. Smatram da je to bitno ako ne želim da ostanem u stegi svakodnevice, statično i ne pomerajući se napred. Šta je najgore što može da se desi? Da li mogu da se okliznem u nazad i padnem? Neću znati ako ne izaberem jedno od najboljih, a ponekad i rizičnih opcija – pokušaj.