The World Of Stjep

Ti uvek znaš šta hoćeš i odlično si svestan onoga što radiš. Vidiš, ja ne mogu tako. To si ti, ali nisam ja. Ja samo znam šta neću, a nekad ni u to nisam sigurna. Znaš li da ponekad stvarno ne razumem to što ti izgovoriš? Ne žalim se, harmonija tvojih reči barem u mojim ušima ima savršeno jasno značenje. Svako slovo progutam i klimnem glavom, ali ne obuzdavam svoju radoznalost. Sigurna sam da ti se to dopada i da voliš da mi govoriš svoje doživljaje. Osećam se kao malo dete pored tebe, dete koje će te uvek gledati kao da si visok od površine zemlje gore do meseca. Za mene ćeš uvek ostati, eto, toliko nedostižan. Ponekad i pogledaš dole ka meni i tada sam najsrećnija. Ipak postajem svesna da me sve manje vidiš, a sve više te ima. Svakim danom rasteš i bojim se da će nebo morati da se otvori samo zbog tebe. Eh, kad bi se samo osvrnuo barem malo češće na mene tako sitnu i malu, dok ne primetiš da moraš da me držiš na svome milom dlanu – dovoljno čvrsto da ne iskliznem ponovo dole, a opet dovoljno nežno da me ne bi povredio. Verujem da ne želiš to. Ili samo želim da verujem? Ne znam da li je nada da ćeš me držati dobra iskra nade koja mi čuva toplinu duše, ili pak preti da je zapali dok ne postane prah i pepeo. To me užasno plaši. Mogu da vrištim tvoje ime, ali znam da me nećeš čuti, može se samo desiti da zavržim na tvom đonu, zgažena i polumrtva. Ti možda nikada nećeš osetiti onaj osećaj spokoja koji sam osetila ja kada sam te prvi put ugledala. Ti se možda nikada nećeš zapitati da li si potreban nekome ko je daleko ispod tebe. Ti možda nikada nećeš ni videti ove reči. Ipak, moje srce je toliko veliko da ti, toliko visok,  možeš da staneš u njega.

                                                                                                 Tvoja M.