The World Of Stjep

Zavija me od tuge satkan veo

Jer ne umem biti tvojih snova deo.

Gde li je do tvog srca most?

I da li je u njemu već drugi gost?

Ko te sem mene sa čežnjom gleda?

Ko je istopio tvoje srce od leda?

Kome mesto mene pružaš ruku?

Ko će da ublaži moju muku?

Pijan od tuge sudbinu krojim

Ovako očajan pred tobom stojim

Spreman da dušu i srce ti dam

A znam da ostajem sam

Potpuno sam.

Prirodno je da nemamo svi iste želje, a samim tim je sreća lični i različiti pojam od tuđih, ali je jedno sigurno - samo dok su nam te želje i ti snovi neostvareni i dok još postoje samo u našim mislima, samo na tom mestu su potpuno i sigurno zaštićeni od kaljanja svakodnevice, nesavršenosti i naravno razočaranja od koga vene deo našeg srca, brzo ali nepovratno. Samo oni koji to mogu da razumeju istinski uživaju u slatkom i uzbudljivom iščekivanju, uvek maštajući i samo pomalo verujući tim nadanjima. Tako i paze šta žele, a opet istovremeno lete do sedmog neba, ali za čudo, uvek barem jednom nogom ostajući na zemlji.

Nije bio previše pametan, a ni lep, ali svi koji su imali priliku da ga malo bolje upoznaju - voleli su ga. Da li je to bio njegov smisao za humor ili ono nezamislivo i tajanstveno što je nosio u sebi, to niko nije mogao da zna. I zaista, kuda god je pošao, iza sebe je nosio dražesni miris proleća, sigurnosti i novog početka. A verujte, parfem nije imao nikakve veze sa tim. Onome ko ga nije poznavao ne bi bio suviše zanimljiv, ali u krugu svog društva je uvek bio rado pozivan i dočekivan i bilo je nemoguće naljutiti se na njega. Nije govorio najjasnije, ali je bilo prijatno slušati ga sve dok se ne izgubiš u njegovom prodornom pogledu plavih kao nebo očiju. Tako bi se gubio u moru tog plavila sve dok on obrvama ne načini tu namrštenu, ali ne i zlovoljnu ekspresiju na licu. I taj njegov izraz rasplamtio bi neka uzbudljiva osećanja zbog kojih je svakog sledećeg razgovora bivao sve zanimljiviji. Hodao  je ubrzano, sitnjm koracima,  uvek držeći gornji deo tela mirno,a kičmu pravo. Tako  je i neprimetno prolazio kroz gužvu, grad i naravno tuđe živote. Jedino je tu,u nekim srcima pravio pometnje. Radio je to često, ponekad i nesvesno. Bilo je teško osvojiti njegovo srce i njegov um, osim ukoliko bi on sam odabrao baš tu osobu. Ona, naravno, iz tog srca nikada nije izašla. Pokušavala to ili ne, nikad neće ni uspeti.

Možda su pak uzaludna bila

Sva moja traganja za istinom

Vreme briše anđeoska krila

Ostavlja za sobom pustoš i lom.

Crne večeri zlo su donele

Raspalile su žar u očima

Kada su me nehatom ponele,

Ostavile me budnom noćima

Sivi oblaci sumnje me lome,

Lomi me glas koji šapuće zlo

Kako srce da otvorim? Kome?

Znakovi vode me pravo na dno

Bilo je mržnje, bilo je sreće

Bilo je svetla, bilo je tame

Oprosti majko, zlo se nameće

Oprosti oče, slutnje me mame...

Volim mrak i volim noć jer jedino tada mogu u potpunosti da ispoljim sve ono što osećam i mislim. Ponovo mi se to dešava. U gužvi mojih utisaka lagano hvatam iste i nižem ih u lance, pokušavam da sredim haos, nakrivim glavu i osluškujem. Sve je tu, ne mogu da se oduprem jer razmišljam suviše. Zgrčim se i stvara se film. Ponovo proživljavam ono što nekad greših. Ponekad mi dolete neka besmislena pitanja. Čuješ li isto što i ja? Da li vidimo isto? Da li ćeš paziti da ne pogrešim i razumeti me ako se to desi? U snoviđenju ugledam ulice kojima smo hodali. Ništa se na njima nije promenilo, ali ništa više neće biti isto. Sve je drugačije, ali nas dvoje smo isti i uvek ćemo ostati, želeli mi suprotno ili ne. Znam da sve što je potrebno ti već znaš i zato se ne ljuti na mene kad te uporno držim pored sebe. Kujem čelični kavez i u njemu te zatvaram, ali za svaki slučaj stojim ispred već spremna da te branim od čega god treba. Od danas tvoj štit sam ja. Trudiću se da zagradim prostor oko tebe da više nikome ne padne na pamet da ti priđe i uradi nešto nažao. Padne li kiša, eto mene sa zaklonom. Sa tobom biće sve u redu, a ja ću biti srećna znajući da ne može niko da ti priđe. Tek tada se osvrćem i shvatam da to više ne mogu ni ja...

Sedela sam sama. Noć je uveliko pala, tama je obavila svaki deo mog tela... Toliko me je stegla da nisam bila u stanju ni da pobegnem, ni da dozivam u pomoć, ni da vrištim. Svom svojom težinom koračala je u moje telo, moje loše veče, protraćen dan i neispunjen san. Prolazile su slike ispred mojih očiju, tebe i mesta na kome sam te videla. Vidim ih tako jasno da bih mogla sasvim realistično da ih nacrtam, ali nijednom bojom ne bih uspela da dočaram svoje tadašnje uzbuđene otkucaje srca prouzrokovane tvojim otelotvorenjem... Ne mogu da sredim uzburkane misli... Pune su sećanja na tebe. Ne mogu čak ni da se rasplačem, samo sedim i gledam okolo i tražim te u svakom malom i velikom predmetu. Počinju da liče na tebe i to me plaši. Biće još ovakvih noći, ja to znam i ne mogu protiv toga. Dok ti nasmejan obuvaš čizme i odlaziš nasmejan u svetlost grada, tamo gde te čeka još neko nasmejaniji od tebe, nisi svestan da neka osoba obojena mrakom i neosvetljena pokušava da otera misli sa tebe.. I pita se samo jedno pitanje koje je uzdrmalo njeno postojanje, a ono glasi: ‘Da li ćeš me čekati?’.

Pojavi se makar još jednom,

Ispuni ovaj život medom.

U mojim mislima ti stojiš

O, stranče! Da li ti postojiš?

U magnovenju još te tražim

U vinima, jačim i blažim;

Tamo kud ležiš il’ se boriš

Reci mi! Da li ti postojiš?

Reci mi šta želiš, oh, viči!

Volim sve što na tebe liči.

Drž’ me i laži da me voliš

Pitam se... Da li ti postojiš?

Budi meni Apolon mili

Gospodari dok duša cvili

Jer mi već ti sudbinu krojiš

Ja venem. Da li ti postojiš?

Kažu da je ova zima toliko hladna, da se ne pamti kad su u Srbiji bile niže temperature. Da ljudi ne mogu da mrdnu od snega. Nađena zatrpana žena. Mrtva. Ali svet i dalje mora da funkcioniše, ne rade škole, ali rade bolnice, vatrogasci, putari i naravno autobusi rade. Više nemam volje da otkucam karticu i čujem pisak automata koji me toliko iritira. Prsti na nogama su mi već uveliko mokri i vanvremenski hladni. Prinosim dlanove ustima jer me već prži ovaj led, ali ne osećam svoj topli dah. Ne osećam kao da kasnim negde i ne mislim da me iko čeka. Više ne osećam ništa. Više niko ne gleda napred čak ni sa minimalnim plamičkom nade za neko bolje sutra, koje, u stvari, toliko priželjkuju za sebe. Šta oni vide? Prokleo nas je Bog, sve smo to sami sebi uradili, globalno zagrevanje, loša vremena i loši ljudi, male plate, ne znate kako je to... Želim samo da stignem kući i popijem šolju nekog finog toplog čaja i da se sklonim od sveta. Onog sveta koji mi se toliko ne dopada i one iskvarene slike realnosti koja postaje toliko uopštena da mi pripadne muka i od same pomisli na nju. U meni je još toliko neistrošene i neiskorišćene snage da mogu svet da okrenem naopačke, ali nedostaje mi još malo volje, koju mi je okolina oduzela, a ne želi da mi vrati. Mali deo bi bio dovoljan, sasvim dovoljan da krenem napred. Šta da radim? Čekam zeleno svetlo. Posle toga ću sigurno naći svrhu svega za šta se ceo život zalažem i konačno moći da skočim i prikažem se najbolje što mogu.

Ti uvek znaš šta hoćeš i odlično si svestan onoga što radiš. Vidiš, ja ne mogu tako. To si ti, ali nisam ja. Ja samo znam šta neću, a nekad ni u to nisam sigurna. Znaš li da ponekad stvarno ne razumem to što ti izgovoriš? Ne žalim se, harmonija tvojih reči barem u mojim ušima ima savršeno jasno značenje. Svako slovo progutam i klimnem glavom, ali ne obuzdavam svoju radoznalost. Sigurna sam da ti se to dopada i da voliš da mi govoriš svoje doživljaje. Osećam se kao malo dete pored tebe, dete koje će te uvek gledati kao da si visok od površine zemlje gore do meseca. Za mene ćeš uvek ostati, eto, toliko nedostižan. Ponekad i pogledaš dole ka meni i tada sam najsrećnija. Ipak postajem svesna da me sve manje vidiš, a sve više te ima. Svakim danom rasteš i bojim se da će nebo morati da se otvori samo zbog tebe. Eh, kad bi se samo osvrnuo barem malo češće na mene tako sitnu i malu, dok ne primetiš da moraš da me držiš na svome milom dlanu – dovoljno čvrsto da ne iskliznem ponovo dole, a opet dovoljno nežno da me ne bi povredio. Verujem da ne želiš to. Ili samo želim da verujem? Ne znam da li je nada da ćeš me držati dobra iskra nade koja mi čuva toplinu duše, ili pak preti da je zapali dok ne postane prah i pepeo. To me užasno plaši. Mogu da vrištim tvoje ime, ali znam da me nećeš čuti, može se samo desiti da zavržim na tvom đonu, zgažena i polumrtva. Ti možda nikada nećeš osetiti onaj osećaj spokoja koji sam osetila ja kada sam te prvi put ugledala. Ti se možda nikada nećeš zapitati da li si potreban nekome ko je daleko ispod tebe. Ti možda nikada nećeš ni videti ove reči. Ipak, moje srce je toliko veliko da ti, toliko visok,  možeš da staneš u njega.

                                                                                                 Tvoja M.

Sve što ja želim sada je da spustim glavu na tvoje grudi i uživam slušajući samo tvoje disanje i otkucaje srca. Da se priljubim uz tebe. Da budeš moj spas i moj zaklon od grmljavine. Ne volim buku. Zato i želim da te navučem na sebe i čujem samo Dum, dum... Tako je, u tebi nalazim sve što hrani moje potrebe. Savršenstvo tvog bića polako postaje moj ideal, ličnu predstavu raja i dugo traženog mira. Pružam ruke da dosegnem do tebe. Nasmej se jednom za mene! Sada si blizu, trudim se da tako ostane. Obgrljavam te jako, jako, stežem te uz sebe znajući da si ti jedno jako biće koje će to izdržati. Neće ti se previše dopasti, ali ti se nećeš braniti. Ti znaš šta meni predstavljaš i do kraja, ako ne i posle njega, i dalje ćeš znati. Gledaš moju ruku kako polako klizi od tvojih grudi sve do vrata i lica. U tvojim očima ja pronalazim bunar želja, sve što mogu da zaželim je tu, oči govore, govore mnogo reči koje nisam u stanju da sklopim u rečenicu jer prave vrtlog emocija u meni... Oštro ću te pogledati, ali ćeš znati da je to čista emocija. Pritisak će nadvladati tvoje suzdržavanje. I konačno, ti ćeš urliknuti da si samo moj.

  Malo je dana u mom životu koji prođu u potpunoj sreći i zadovoljstvu. Mislim da umem da se radujem sitnicama, ali me izjeda kada shvatim da su osećanja nezadovoljstva i gneva često toliko moćna da zapljusnu i isperu svaku pozitivnu vibraciju koja je nekada nacrtala osmeh na mom licu. Tada ona ostaju u zanemarenoj senci. Ili jednostavno odlete kao golubovi koji su kljucnuli i poslednju mrvicu hleba. Želim da živim u sreći! To je cilj ljudi i svrha postojanja. Ne? U čemu je onda? Na mom licu uvek se može videti kako se trenutno osećam. Pretpostavka će gotovo uvek biti tačna. Ne trudim se previše da se to promeni i ne treba mi razlog. Takav sam čovek. Tako verovatno i mora da bude, ukoliko verujete u sudbinu i njene moći. Samo ne dozvoljavam da ona bude jedini faktor koji će uticati na moj život. Neka jedan više, za početak, bude samo moj princip. Jednostavno tako. Hoću da postavim branu koja će zaustaviti svaki val melanholije koja postaje opasna po mene. Hoću da nađem način da sijam i da taj moj sjaj obasjava i sve druge oko mene. Vremena je mnogo, a čini nam se da opcija ima mnogo. Treba samo naći način dosegnuti do njih. Preskočiti. Ili upotrebiti merdevine, pronaći stepenice. Smatram da je to bitno ako ne želim da ostanem u stegi svakodnevice, statično i ne pomerajući se napred. Šta je najgore što može da se desi? Da li mogu da se okliznem u nazad i padnem? Neću znati ako ne izaberem jedno od najboljih, a ponekad i rizičnih opcija – pokušaj.