The World Of Stjep

Volim mrak i volim noć jer jedino tada mogu u potpunosti da ispoljim sve ono što osećam i mislim. Ponovo mi se to dešava. U gužvi mojih utisaka lagano hvatam iste i nižem ih u lance, pokušavam da sredim haos, nakrivim glavu i osluškujem. Sve je tu, ne mogu da se oduprem jer razmišljam suviše. Zgrčim se i stvara se film. Ponovo proživljavam ono što nekad greših. Ponekad mi dolete neka besmislena pitanja. Čuješ li isto što i ja? Da li vidimo isto? Da li ćeš paziti da ne pogrešim i razumeti me ako se to desi? U snoviđenju ugledam ulice kojima smo hodali. Ništa se na njima nije promenilo, ali ništa više neće biti isto. Sve je drugačije, ali nas dvoje smo isti i uvek ćemo ostati, želeli mi suprotno ili ne. Znam da sve što je potrebno ti već znaš i zato se ne ljuti na mene kad te uporno držim pored sebe. Kujem čelični kavez i u njemu te zatvaram, ali za svaki slučaj stojim ispred već spremna da te branim od čega god treba. Od danas tvoj štit sam ja. Trudiću se da zagradim prostor oko tebe da više nikome ne padne na pamet da ti priđe i uradi nešto nažao. Padne li kiša, eto mene sa zaklonom. Sa tobom biće sve u redu, a ja ću biti srećna znajući da ne može niko da ti priđe. Tek tada se osvrćem i shvatam da to više ne mogu ni ja...